Svi, i nastavnici i roditelji, susreli su se sa učenicima kojima je teško ili „zamršeno” pri rešavanju matematičkog zadatka. Matematičar Šampanj Zakari u svom članku „Rešavanje matematičkog problema je korisno“ (2021) ističe da upravo ova tačka može biti veoma kreativna. „Želim da moji učenici shvate da je rešavanje matematičkog zadatka, čak i ako je put težak i izazovan, vredno toga.
Drugi članci i studije opisuju kako teškoće učenika mogu biti produktivne ako na te poteškoće gledamo kao na priliku da se dublje zaroni u razumevanje matematičke strukture problema, a ne da jednostavno tražimo pravo rešenje. Takođe se navodi da ako se izazov učenika sa matematičkim problemom ne rešava na produktivan način, onda se učeniku ne daje prilika da objasni, racionalizuje i samim tim napreduje.
Mnogi nastavnici i roditelji, čitajući gore navedeno, mogu se osećati uznemireno dok zamišljaju sliku haosa u svojoj učionici ili se prisećaju sopstvenog teškog putovanja u svet matematike i poteškoća, anksioznosti i fobija koje su i sami nekada iskusili. Mnogima od nas neko je jednom rekao: „Put će biti težak, ali morate to učiniti… Morate to prebroditi“. Matematika nije samo „naporan rad i savladavanje“. Zato moramo dozvoliti učenicima da se odmaknu od matematičkog problema i da odvoje vreme.
To znači da im verujemo, da su oni najvažniji pokretači sopstvenog učenja i da nam mogu reći da je nešto teško ili da im je potrebno malo distanciranja od problema. Pokazujemo im da razumemo da su njihovi životi komplikovaniji od matematike, da ponekad jednostavno nemaju energiju potrebnu da reše taj određeni matematički zadatak, ili da su izgubljeni u mnogim delovima informacija u zadatku.
Mnogi nastavnici udaljavaju naše učenike od zadatka koji je van matematike. Kažemo im, na primer, da mogu da započnu knjigu i da je ostave zato što je preteška ili je van njihovih interesa. Ili im kažemo da mogu da počnu da pišu tekst i ako u nekom trenutku zaglave, mogu da ga ostave na neko vreme i da ga „nastave“ kada smisle bolju ideju. Pa zašto ne dozvoliti učenicima da rade isto u matematici?
Frustracija može dovesti do matematičke anksioznosti (Hackvorth 1992, Stuart 2000). Istraživanja kažu da fobija od matematike postoji i utiče na učenje (Boaler 2016). Svakako, svi nastavnici tokom naše karijere videli su mnoge učenike kako plaču kada rešavaju matematički zadatak. Ali nijedan matematički zadatak nije vredan dečjih suza.
Moramo da ubedimo naše učenike da je dobro da sebi daju dozvolu da se udalje od matematičkog problema kada ne mogu da ga reše. Ovaj stav u velikoj meri pomaže učenicima da razviju pozitivan odnos prema matematici i dalje ih ohrabruje da preuzmu kontrolu nad sopstvenim učenjem.
Dakle, iako je to jednostavan potez, ponekad može biti teško. To zahteva od nastavnika da veruju svojim učenicima, a oni će ih, zauzvrat, iznenaditi svojim pozitivnim stavom prema problemu. Zato što ih autonomija da donesu sopstvene izbore teraju da ozbiljno shvate matematički proces ponovnim pristupom problemu kada budu spremni za to..